Moj drug kreće za Magadan,
skidajte kape, skidajte kape.
On ide sam, on ide sam,
njega ne prate, njega ne prate.

Ne zbog tog što nije sretan bio,
ni što nekom nažao bi htio,
ni zato da zovu ga čudakom,
već prosto tako, već prosto tako

Netko će možda reć za njega:
«Kako se tako lišava svega?
Pa tamo su logori i žice
i ubojice, i ubojice.»

A on će: «Ne slušajte priče,
nema ih tamo no u Moskvi više.»
I evo već kofer pakira
za Magadan, za Magadan

Nije zbog mojih godina,
još mogu noću skočit iz vlaka.
No ja ne idem za Magadan
da za životom zatvorim vrata.

Ja pjevat ću uz struna zvon
o tom što vidjeti će on.
Jer za života svog ne vidjeh sam
taj Magadan, taj Magadan

Moj drug sam će se odvažit.
To dovoljno je, to dovoljno je.
Ne ide pod stražom, njega neće mlatit,
već drage volje, već drage volje

A moj je usud bogomdan,
no možda ću i ja za Magadan
krenut sa drugom zajedno
i past na dno, i past na dno.