Moj crni čovjek u sivom odijelu svome -
ministar bješe, časnik, upravitelj k tome -
kao zlobni klaun maske je mijenjat znao
i bez povoda, naglo, pod rebra udarao.

I smiješeći se, krila lomiše mi tada,
moj hrapav glas na jauk bje nalik, reći mogu -
i postajao nijem sam od nemoći i jada,
i samo šaptao sam: »Živ sam ja, hvala Bogu.«

Znakove tražio sam, praznovjeran bijah,
proći će, mislio sam, izdrži, tako ti piše...
i u urede mnoge ja se čak probijah
i obećavah samom sebi: »Nikad više!«

Čuh kako se glas sulud oko mene vije:
»On putuje u Pariz, ko mi - u Tjumenj1, gle -
takvoga istjerati treba iz Rusije,
odavno treba - al’ to se vlastima ne da, ne!«

Naklapali su nešto o daći i o plati:
da valjam se u lovi, da noću kujem nju.
Sve vam poklanjam - ja ću bez naknade dati
trosobnu vam svoju zatvorsku ćeliju.

I savjete su dobre davali mi svi
lupajući s visoka po leđima me tad
prijatelji moji - poznati pjesnici:
»Ne smiješ služiti se rimama “Jad” - “glad”.«

I u meni su pukle strpljenja vene -
i pređoh ja na ti sa smrću taj čas -
već odavno je ona kružila oko mene,
plašio ju je samo hrapavi moj glas.

Namjeru nemam skrivati se sudu,
i tuže li me - na sve bih odgovor dao.
Odmjerio sam život svoj u sekundu
i, kako god uzmeš, teret nositi sam znao.

No ja znam što je lažno, a što sveto -
već odavno to sam shvatio ja.
Imam svoj put, tek jedan, dečki, eto -
i uopće, srećom, nemam izbora.