Kasam, al’ kasam drukčije ja,
Po kamenju, kroz bare, po rosi...
Kažu: njegov trk kas je, to se zna.
To znači da me drukčije nosi.

Al’ na meni uvijek jahač je moj -
stremenom me bije u rebra jako.
Pristajem trčat za čopor svoj,
ali bez sedla i uzda, dakako.

Ako nož je u korice zapet,
opasan manje od igle je male.
Gle, osedlan konj sam i ja i sapet,
usta mi razdiru žvale.

Na leđima rane prave mi k tom,
u znoju mi drhte bokovi jako.
Pristajem trčat u čoporu tom,
ali bez sedla i uzda, dakako.

Danas me čeka borba najjača.
Danas sam ja favorit. Svi trče.
Znam - svi se klade na kasača,
al’ ne ja - džokej na meni frče.

Mamuzom on bije po boku mom,
ceri u prvom redu se sva’ko.
Pristajem trčat u čoporu svom,
ali bez sedla i uzda, dakako.

Topkajuć’ plešu na startu trkači,
svaki u sebi mržnju krije,
pomamni, ludi, uz zanos sve jači,
na usta im kao i meni pjena bije.

Vrlo na cijeni jahač je moj -
majstor je velik jako.
Oh, kako bih uz čopor trčao svoj,
ali bez sedla i uzda, dakako.

Ne, neće moga gore pozlatiti
Zadnji kroz cilj ću protrčat tamo.
Za mamuze ću ja njemu uzvratit,
zaostat ću, trčkarat samo.

Zvono! Na konju džokej je moj,
smije se, on će pobijediti lako.
Oh, kako bih uz čopor trčao svoj,
ali bez sedla i uzda, dakako.

Što mi je, što radim, zar smijem to sada -
neprijatelju udovoljavam zbilja!
Naprosto sasvim sobom ne vladam,
ne mogu prvi ne doći do cilja!

Što ću sad? Meni ostaje samo
da zbacim džokeja zbog toga svega
i, kao u čoporu, da jurnem tamo,
pod sedlom i uzdom, ali bez njega!

Ja stigoh, a on još zaostaje dio,
po kamenju, kroz bare, po rosi.
Po prvi put nisam ja kasač bio,
poput svih, želja za pobjedom me nosi.