Volim te sada,
ne tajno - javno.
Ne »poslije« i ne »do« izgara tvoj me plam.
Smijuć’ se, plačuć’ sada volim te, to je glavno,
u prošlosti - ne želim, a u buduće, - ne znam sam.

U prošlosti »ljubio sam« -
to bol je od groba veći -
sve nježno sputano je u meni i bez krila,
premda je znao pjesnik nad pjesnicima reći:
»Volio sam vas i možda još ima ljubavi, mila...«

Tako o odbačenom, o ocvalom se zbori -
i u tome je tuga i gledanje s visine,
kao na kralja kad mu vladavina jenja.
U tom i neka tuga za proteklim gori
i neka žudnja koja više nema žestine
i neko »ja volim« s mnogo nepovjerenja.

Volim te sada
bez obećanja: »Vjeruj!« Znaš
moj je vijek sada - neću rezati ja vene!
U vremenu on je, u nastavku, sad baš -
u meni ne diše prošlost, budućnost ne zanosi mene.

Gacat ću, plivat ću k tebi
- makar platio glavom! -
S lancem i utezima na nozi od sto kila.
Samo me natjerat nemoj nekim pogrešnim stavom
da nakon »ja volim« dodam »i hoću«, mila.

Tužno je to »i hoću«, koliko god je čudno,
krivotvoreni potpis, crvotočina k tome
i odstupnica, ako zatreba bilo kada,
bezbojni otrov u čaši što je pao u dno.
I nalik na šamar budućnosti, bome,
sumnja je to da »ja volim« sada.

S obiljem vremena gledam francuski san
gdje u budućnosti nije sve tako,
a drukčije u prošlom nije.
Na stup srama sam prikovan,
izazvan tu gdje dvoboj jezični se bije.

Ah, razlika u jeziku!
Loša je situacija ta!
al’ izlaz ćemo u dvoje potražit - i naći mi.
Volim te u teškim vremenima ja -
U prošloj sadašnjosti i u budućnosti.