I ukusi i zahtjevi moji su čudni, ja
egzotičan sam, blago rečeno:
mogu bez rječnika čitati Schillera
i mogu grist čaše istovremeno.

Imam dva »Ja«, dva pola planeta,
dva različita stvora, neprijatelja dva.
Dok jedan od njih ljubitelj je baleta,
drugi čezne za konjskim utrkama!

Slobodi ne dam ni u mislima mjesto,
kad živim od prvog lica svoga,
ali na slobodu izbija često
moj drugi »Ja« u licu podlaca stroga.

I ja se borim, gušim u sebi gada.
O mučna moja sudbino zla!
Bojim se greške - može dogodit se tada
da gušim pogrešni drugi »Ja«.

Kad u duši složim prvotisak na kraju,
na onom mjestu gdje izvor iskrenosti je gole,
tad na veresiju mi konobarice daju
i žene me besplatno vole.

AI’ k vragu idu svi ideali, ja grub,
netrpeljiv i zao, trpeći bol,
evo sad sjedim i tupo grizem čaša rub
i Schillera bacam pod stol.

...A suđenje traje, u leđa gleda me sva dvorana.
Vi tužitelju, vi sudce građanine, da,
vjerujte, nisam ja izlog razbio onog dana
nego moj podli drugi »Ja«.

I ja vas molim: ne sudite mi strogo,
dajte mi rok (al’ da ne odležim svoj rok tamo!) -
ja kao gledatelj na sud dolaziti bih mogo
i k sudcima u posjet navraćati samo.

I ja vam se kunem najiskrenije, javno:
triput ću se više trudit, nek se zna -
i protiv ličnosti svoje rascijepljene davno
borit se - ne protiv svoga - svoga drugog »Ja«.

Razbijat izloge više namjera mi nije,
ni lica građana - zapiši to za mene!
Sastavit ja ću polovice dvije
ove moje bolne duše, razdvojene.

Iskorijenit, zakopat, zarit ću do dna,
očistit se, ne želim da se išta krije.
Posve mi stran je taj moj drugi »Ja« -
ne! To moj drugi »Ja« nije.