...Sve što sam zapamtio nabrojih u trenu tom,
izdiktirah na vrpcu i čak zapisah sve.
Al’ nesređene su misli letjele nada mnom
i bokovima o dnevnik moj su lupale.

Značajnih, jasnih misli malo je tu bilo
i jurile neke su malo sporije među njima,
al’ bestežinsko je stanje ipak ih ujednačilo -
odlučit će poslije koja veću važnost ima.

A svaku što javljala se lovio sam ja,
za tanko, nevidljivo uže vukao sam ih tamo.
Gle, niknula je prva i odmah nestala,
ostala jedna riječ je: »Nisam kriv!«, jedna samo.

Al’ »nedužan« - ne znači to i »neupleten«, tako
u Rusiji je to bilo oduvijek, stav je znan.
Ždrijeb izvlačili nismo - sreća me služila jako,
i zvijezde dosegnuo je major, partije član.

 
 
 
 

Između »nule« i »puštanja« učinilo nekom se pak,
il’ operater u strahu je možda greškom zapisao to
da sam ja vrlo vedro, malo se razmećuć’ čak,
opušteno i hrabro rekao: »Krenimo!«