Ja ne volim fatalni ishod,
Od života se nikad ne umaram,
Ja ne volim nijedno godišnje doba
Kad svoje pesme ne pevam.

Ja ne volim otvoreni cinizam
I ne verujem u zanos, i još
Ja ne volim kad mi neko čita pisma
Gledajući preko moga ramena.

Ja ne volim ništa polovično,
Ili kad neko prekida reč.
Ja ne volim kad pucaju u leđa
Ili iz neposredne blizine.

Ja mrzim „verzije događaja“,
I crva sumnje, i žaoku slave,
I kad se ide namerno uz dlaku,
Ili namerno gvožđem po staklu.

Ja ne volim nadmeno samopouzdanje
Više nego kad kočnice otkažu.
Žalim što je „čast“ zaboravljena reč,
I što se ceni ogovaranje iza leđa.

Kada ugledam slomljena krila,
Tad nisam tužan, a nije ni čudo:
Ja ne volim ni nasilje ni slabost,
Samo mi je žao raspetoga Hrista.

Ja ne volim ni sebe kad sam kukavica,
I ne mogu da trpim kad nevine biju.
Ja ne volim kad mi zaviruju u dušu,
A još manje kad u nju pljuju.

Ja ne volim ni cirkuske arene,
Gde se milion menja za rublju,
Iako su pred nama velike promene,
Ja to nikada voleti neću!

Не волим фатални исход,
Од живота се никад не умарам,
Не волим ниједно годишње доба
Кад своје песме не певам.

Не волим отворени цинизам
И не верујем у занос, и још
Не волим кад ми неко чита писма
Гледајући преко мога рамена.

Не волим ништа половично,
Или кад неко прекида реч.
Не волим кад пуцају у леђа
Или из непосредне близине.

Мрзим „верзије догађаја“,
И црва сумње, и жаоку славе,
И кад се иде намерно уз длаку,
Или намерно гвожђем по стаклу.

Мрзим надмено самопоуздање
Више него кад кочнице откажу.
Жалим што је „част“ заборављена реч,
И што се цени оговарање иза леђа.

Када угледам сломљена крила,
Тад нисам тужан, а није ни чудо:
Ја не волим ни насиље ни слабост,
Само ми је жао распетога Христа.

Не волим ни себе кад сам кукавица,
И не могу да трпим кад невине бију.
Не волим кад ми завирују у душу,
А још мање кад у њу пљују.

Не волим ни циркуске арене,
Где се милион мења за рубљу,
Иако су пред нама велике промене,
Ја то никада волети нећу!