Ситнице само објашњавам стихом.
за све немам пуно - моћи...
Био сам зачет, како треба, у гријеху -
у зноју и нервози прве брачне ноћи.

Ја знам да уколико сам се одвајао
више од земље - толико ми бјеше грубље и сировије
Право за краља мирно сам ишао
и насљедним принцем по крви видио себе.

Знао сам - све ће бити тако како хоћу ја.
Нијесам био на добитку, а ни на штети.
моји пријатељи из школе и са утакмица
служили су ми као круну њихови очеви.

Нијесам мислио о томе шта говорим
И лако сам ријечи бацао у вјетар.
Вјеровали су ми и као коловођи
сва племићка дјеца.

Плашиле су нас се ноћне страже,
као од богиња вријеме је бољело нас,
спавао сам на кожи, јео месо с ножем
и због коња узенгијама мучио се сам.

Знао сам "Владај!" речено биће ми -
обељежи судбину с рођеним варалицама.
И опијао сам се међу кловновима жигосаним.
Био сам стрпљив на ријечима и књигама.

Смијао сам се само једном у сну,
а тајни поглед кад је зао и горок
знао је да сакрије васпитаника кловна.
Кловн је мртав сад: Амин! Биједан је Јурик!"

Али одрекао сам се подјеле
награда, плијена, привилегија, славе.
Ниједног мртвог пажа жао ми није,
обилазио сам зелене изданке.

Ловачку жестину сам заборавио
омрзао сам хртове и ловачке псе
и од Јутра коња сам бијесно гонио
и с бичем ударао хајкаче и ловче.

Видио сам - наше игре сваког дана.
Све више непристојне су постајале,
у текућим водама ноћу тајно
од дневних свињарија умивао сам се

Прозирао сам глупаке сваког дана,
Прозрео сам домаће интриге
нијесу ми се свиђали доба и људи тада,
нијесу ми се свидјели и задубио сам се у књигу...

Мој мозак, знања жедан попут паука,
све је постигао: непомичност и кретање,
али само не од мишљеньа и науке,
у свему оспоравао их је.

С пријатељима из дјетињства прекинуо сам нити,
ни Аријадна ми није план показала.
Био сам се над ријечима "Бити ил не бити"
Као пред дилемом што је неразрјешива.

Али вјечно, вјечно плеше море зла.
У њега сам ударао мачем - у сито просо,
неоствариви одговор одсијава
усиљено питање то.

Чувши зов предака кроз буке стишане
пошао сам к њему - сумње крале су се с леђа,
терет тешких мисли вукао се врх мене,
а у могилу су се наниже вукла крила.

У трошноме сплаву прошли су ми дани,
тек смрзнут да се намјештам почео сам
Пролио сам крв, као и сви, као и они
с мјеста да се подигнем знао нијесам.

А мој полет уочи смрти неуспјех је.
Офелијо! Труљење не прихватам,
али изједначио сам убиством себе
с оним с ким у исту земљу легао сам.

Ја Хамлет, што насиље сам презирао
попљувао сам данску круну,
али и у њиховим очима - за престо грло сам чупао
и убијао супарнике на престолу.

Али генијално пљускање бунилу слично
у рођену смрт провирује попријеко.
А ми сви подсмјешљиви одговор постављамо
и не налазимо питање потребно.