Дуж обронака, над провалијом, по самом крају
Коње своје бичем шибам, терам...
Ваздуха је мало, ветар пијем, маглу гутам,
Чујем погибељно усхићење: пропадам! пропадам!

Спорије мало, коњи, спорије!
Не слушајте бич запети!
Дошли су ми коњи пробирљиви,
Доживети нећу да допевам, а не успем.

Коње ћу напојити и строфу ћу допевати,
И на тренутак, на крају, постојати