Од границе смо Земљу обртали уназад,
Беше тако спочетка,
Али је усупрот завртео наш командант батаљона,
Одгурнувши се ногом од Урала.

Најзад наредише да кренемо напред
И враћамо наше педље и мрве,
Али ми памтимо како је сунце кренуло унатрашке
И умало да зађе на истоку.

Ми не меримо Земљу корацима,
Без потребе цвеће чупајући -
Одгуркујемо је чизмама
Од себе, од себе!

И од ветра с истока полегли стогови,
Стадо оваца се приљубљује уз стене.
Земљину осу смо померили без полуге,
Променивши правац удара.

Не плашите се ако залазак није на месту,
Судњи дан - то су бајке за одрасле,
Једноставно Земљу обрћу куд им воља
Наше чете које се смењују у маршу.

Ми пужемо, хумке грлимо,
Брежуљке стискамо - љуто, без љубави,
И коленима Земљу одгуркујемо
Од себе, од себе!

Овде нико не би нашао, чак ни када би хтео,
Оне с рукама дигнутим горе.
Сви живи имају очиту корист од тела:
Као заклон користимо пале.

То глупо олово зар ће све одједном наћи,
Где ће пресрести - спреда или отпозади?
Неко је испред налегао на отвор бункера
И Земља је за тренутак замрла.

Оставио сам своја стопала позади
У пролазу жалећи мртве,
Земљину куглу обрћем лактовима -
Од себе, од себе!

Неко се дигао, усправио се и, поклонивши се,
Примио метак на удаху -
Али на запад, на запад пузи батаљон
Да би сунце изашло на истоку.

Трбухом по блату, удишемо мочварни смрад,
Али затварамо очи на мирис.
Сада се сунце небом нормално креће
Зато што ми грабимо на запад.

Руке, ноге - јесу л’ на месту или не -
Као на свадби росом оквасивши усне,
Земљу вучемо зубима за стабљике -
Према себи! Од себе!