Ј. А. Гагарину
Ја сам први премерио живот кораком обратним,
И нећу бити пристрасан и лажан:
Прво је кожа испалила, затим,
Из пора дим је покуљао влажан.

Затајио сам се пун самртне кушње.
Уроних, мисао вину се пут дуге,
У безваздушно бездано бездушје,
Замакнут у глупе петље центрифуге.

Тром и тежак бивам као оловина,
Удубљен у ћутњу, а истога трена
Мехови и вигњи ковача новина
Од мог дела пире тал за сва времена.

Ошину сећање ко бич по нервима,
Сваки лик у њему непоновљив стао:
Мој дублер - могао први је да има
Ту част, ал’ први други је постао.

Зашто на њ не троше фет, нико не пита?
Залихе великих слова на једнога?
Заједно сав пут прошли смо до лифта,
А даље - ја се подигох без њега.

Ево, тај што се орбитом прошет’о...
Сем мене му лице ником не би знано.
Све замисливо, откривено, дано
Само је бачена прегршт у решето.

И као иза завеса од дима
Лица пријатељска и рођачка веју.
По новинама и часописима
Биографија пишу епопеју.

Од свих с којим живех у добром суседству,
Изводе сведоке на суд јавног чина.
Моје босоного, обично детињство
Обувају, дижу до светских висина.

Лепа реч „склопка" - јауку наличи,
Изниче однекуд, засени висином.
Млазница зрака закркља, закрчи,
Омекшала испљунутом слином.

Осећаwе силно пламен мисли спрљи.
Престравих се, престадох да дишем.
Планета ме ипак, на крају, пригрли
Чврсто, не желећи да ме пусти више.

Килограми се у тоне обрели.
Очи из орбите скокнуле свемиром.
И десно прво, ко хоризонт цели,
Погледало лево, отворено широм.

Уста ми се стисла - од крика ил’ жвала.
Из седишта растем: пањ с кореном клена.
До капи топљиво све су исисала,
Опаљена до првог степена.

Пода мном негде сирена се ори.
Не знам сахрањује ил’ хоће да прене.
Крај мене досадно врскају мотори -
Из загрљаја ишчупаће мене.

Стишале су се земаљске машине.
Пролеће је опет пошло својим путем
Очи се у дупље повратиле њине.
Ишчезла тежина тешка, - даљи ћуте.

Ушао у другу експеримент фазу -
Пулс почео ређе, тише да дамара.
У ноћ улетех, минув сутон - стазу
За трен и примих команду: „Одмарај!"

Глас се у етера гушио немиру,
Левитан грмну ко у спортској сали,
И глас његов чудни подржаше вали,
Звонећи: „Ти си први у свемиру!"

Шлем скафандера положих уз лакат,
Исказавши своје самоосећаје.
Некаква лакоћа обузе ме млака,
Што у гађењу сладуњавом траје.

Шњура микрофона - у петљу се сави.
У ребра, звонећи, ударају, плућа.
У магновењу схватих: срце дави -
Запело у грлу, велико ко кућа.

Предадох рапорт весело, савесно,
Разборито, радно, и уз то, одважно.
Помислих: „Ево, то чамњиво, тесно
На нулу се враћа, постаје неважно."

Шалећ’ се над чудним бестелесним стањем,
У том часу лета ја не знах да следи
Од њега крваво мучно повраћање,
Калцијум из кости с мокраћом се цеди.