Ја ћу објаснити понешто у стиху.
На све и немам пуномоћи...
Зачет сам, као по нужди, у греху -
У нервози, зноју прве брачне ноћи.

Што више од земне одвајах се плеве
И бивах већи - све се више стрвих.
Ја сам спокојно право у краљеве
Водио себе - јер сам принц по крви.

Знао сам биће све како ја хоћу -
Никакав губитак не сме да натруни:
Моји другови по школи и мачу
Служаху мени, ко и оци - круни.

Што говорим, никад не пазих у жару.
Речи у ветар бацих, тако рећи,
И вероваху ми ко правом главару
И синови часника највећих.

Нас је и ноћна бојала се стража.
Ко оспама - време се разболело нама.
Спавах на кожи, једох месо с ножа
И рђаву кљусад трх узенгијама.

„Царуј" - знадох мени казано ће бити.
Знак судбе на челу - рођења је биљег
Опијах се носећ’ о врату ам свити
И трпех књига и рећи насиље.

Једним делом усне смејах се ко чудак
тајни изглед, и кад зао је и горак,
Умех скрити, дворска учила ме луда, -
Сад је луда мртва... „Амин" Бедни Јорик!

У делу плена радо бејах жртва,
У привилегији, части и награди.
Једном жалити стадох пажа мртва,
Изданак сваки обилазих млади.

И ловачки сам презирао хазард,
Омрзнувши хрте, гониче - хитаче.
С рањене ловине враћах коња назад
И корбачем тукох ловце и хајкаче.

Видео сам: наше игре сваким даном
Све више личе на безочност, и ја,
У протоку воде, ноћу себи пијаном -
Смивах с лица блато дневних свињарија.

Прозревао сам глупих нарав преку
И презирао домаће интриге.
Не свиђаху ми се у овоме веку
Људи, и ја побегох у књиге.

Мој мозак жедан знања, као паук,
Све постиже глатко: непомичност и крет.
Ал’ није то само мисао и наук,
Напротив, он беше опречношу прожет.

С пријатељима сам покидао нити,
Аријаднине, из детињства - шеме.
Са речима сам „бити ил’ не бити"
Водио битку пун страшне дилеме.

Али вечно, вечно море беде врви.
У њ бацамо стреле, и у ситу проса
Просејавамо одговор варљиви
Од питања, од ког подиже се коса.

Зов предака слушах кроз утихлу буку.
Идући ка њему, сумња ме сустиже
С леђа, мисли теме притишћу у муку,
А телесна крила вуку у гроб ниже.

У трошну легуру спајали ме дани.
Једва очврснувши, стадох се крунити.
Ја пролих крв ко сви и као они
Од освете не знах лице одсврнути.

Мој успон пред смрћу беше пад, и јао!
Офелија, не признам трулеж пролазности!
Ал’ убиством ја сам себе изравнао
С онима у исту земљу што ће кости...

Ја, Хамлет, насиље презирах у души.
И на данску пљувао сам круну,
У њиним очима за грла се гуших
И супарнике убијах на трону.

Генијалност је луде ватре говор.
На лицу, с рођења смрт мукло израња.
Ми имамо на све чудесан одговор,
Ал’ не налазимо правога питања.