Što nije sve tako - ista je pogoda -
I to nebo golubijih boja,
I tašuma, i taj vazduh i ta voda,
Samo se on nije vratio iz boja.

Nije mi jasno ko beše u pravu
U našem sporu bez sna i spokoja.
Neću da ga krivim, tim da punim glavu,
Kada se on nije vratio iz boja.

Kad svi govorahu, ćutaše. U horu
Ne peva, muka mučaše ga svoja.
Budio me noću, ustajô pred zoru,
A juče se nije vratio iz boja.

Što je danas pusto, razgovor se svio,
Zanemela su prosto usta dvoja.
Čak mi je i vetar vatru ugasio,
Kada se on nije vratio iz boja.

Kao iz ropstva proleće natislo.
Po manama ga zivkam iz prisoja:
- Ne puši, druže! Odgovara svislo
Muk, juče se nije vratio iz boja.

Naši mrtvi nas ipak nekud vode.
Naši pali su časovnici jave.
U šumi se nebo kao usred vode
odražava, borovi se plave.

U zemunici mesta je za oba.
Čak vreme nam skupa teče bez zastoja,
Ali sad jednom. U meni teskoba
Šapće: ja se nisam vratio iz boja.