Bila je čista kao sneg na gori.
U blatu samura! kao krin se vinu.
Od njenog mi pisma, evo, ruka gori,
Saznadoh gorku i mučnu istinu.

Stradanja njena sva behu pod maskom.
I maskarada završi se kruta.
Ovaj put, evo, pretrpeh fijasko,
Ali, nadam se, poslednjega puta.

Mislim na te dane moje pogibije,
Dok mi krv se kvarna u venama toči.
Ja stiskam pismo kao glavu zmije.
Kroz prste mi otrov prevare prosoči.

Neću da me vodi patnja agonije.
Vetre susreta, briši suze klete.
Za moje konje uvrede bič nije.
Neću mećava trag da mi zamete.

I tako ja evo bacam iza sebe,
Pod neba surog nepreglednim bregom,
Opijum Ijubice, karamfil što zebe,
Suze, naporedo što kaplju sa snegom.