Sasušene usne kao ogorci
Pregršt vode obrešuje svete.
Tako bodro piju vodu Crnogorci
I bodro žive - sve do tridesete,

A umreti je pošteno i česno
Od metka i mača, rana sa megdana,
Poneti sa sobom u grobnice plesnjo
Najmanje dvojicu-trojicu dušmana.

Dok se ne usija oroz, ruka borca,
Neumitno bije, s kolena, iz sda.
Nikada ne vode roba Crnogorca,
On se prosto zarobiti ne da.

I on bi hteo da živi do stote,
Žedan života - čitav vek - i potom,
U kraju gde gora u nebo se ote,
A nebo u more svi se svom lepotom.

Na šesto hiljada deljeni obroci
Iz jedne pregršti vode, žive, svete...
I tako bodro žive Crnogorci
Svoj dugi vek - sve do tridesete.

I žene ih s vodom ispraćaju s praga
I po škripinama kriju decu mušku
Do zemana kada ponese ih snaga
Da mogu da drže u rukama pušku.

Bez ridanja glasna oblače crninu
I još tiše žar na ognjištu spreću.
Tek tajnice suze u travu da linu
Mogu, dušmanima da ne krepe sreću.

 
 
 
 

Odmazda božja i Ijudsko je mnjenje:
Besmisleno je sebe ne zgoreti!
Ljudi i gora samozapaijenje -
Ovde su prosto bunt i prkos sveti.

I pet vekova ta božja odmazda
Kao sinovljeva osveta za oca.
Požari planinski gore vazda
I crnogorska srca.

Menjaju se cari i carevodvorci,
No smrt u boju uvek beše sveta.
malo su cenili one Crnogorci
Koji trideset preživeše leta.

Meni je rođenje jedno svilo krila:
Kada bih rastao ja iz dva izdanka?...
Žalim, što Crna Gora nije bila
Drugi moj zavičaj, otadžbina, majka.