Kô iz ogledala krivih - smeha pena
Prska i mene nosi na tom valu.
Nosevi svinuti, usta razjapljena -
Kao na venecijskom karnevalu.

Šta da radim, da li izgubim se časkom?
Da se združim s njima, da me smeh golica?
Nadam se ipak da pod zveri maskom
Još su u mnogih prava Ijudska lica.

Svi u maskama, perika sjaj nužni.
Ko j’ izmaštan, a ko iz poetskih čuda?
Sused moj s desna Arlekin je tužni.
Drugi je dželat, svaki treći luda.

Stupam u kolo smejača, nehata.
Ali ipak ja sam nesiguran s. njima.
Prijatelju što je sa maskom dželata -
Sviđa se maska i on je ne snima.

Prijatelj Arlekin navek zatužio:
Pečalno mu lice sve veće otkriće.
Ako luda svoj lik s kojim se združio
I ostavi sebi - sve normalno biće.

Oko mene prsten veže krute žice.
I hvataju me, uvlače u pljasku.
Oni tako moje i obično lice
Primaju sasvim normalno kô masku.

Petarde, konfete. No, sve nije tako...
I maske gledaju na me u prekoru
I prebacuju mi što po taktu lako
ne igram, već gazim na nogu partneru.

I evo zle maske smeju se nada mnom.
One veselije, s više zla, iskrica.
A za maskama kô za stenom tamnom
Zaboravljena stoje Ijudska lica.

Ganjaju u stopu svoje muze jadne
ne moleći da se otkriju lutkice.
Šta li će biti kada maska spadne -
Polumaska ili neko polulice?

U tajnu ja sam pronikao ipak,
Uveren da to istina je stara:
Ravnodušje maske obličje je i znak
Zaštite od ispljuvka i šamara.

 
 
 
 

Kako dobro lice mogu da odelim
Od lošeg, čestitog da uhvatim znamem?
Oni jednostavno maske su nadeli
Da lice o oštri ne razbiju kamen.