Ко триста тона тротила ћу пући -
Јер зла нестваралачког баш сам препун:
А данас Муза посети ме кући -
Поседе мало, онда оде некуд.

И она свога држала се правца.
Ја немам право себе болом сећи;
Замисли: Муза... ноћу... код мушкарца!
Бог знаде, шта ће људи о њој рећи.

Ја осећам љутину и самоћу
Јер Муза ова - нико то не крије -
Седела је код Блока дању, ноћу,
Од Пушкина ни излазила није.

И бацих се ка столу, препун жеста;
О господе, помози ми и спаси!
Та она оде, надахнућа неста,
Три рубље узе: могуће за такси.

По кући се, као звер, гневан врзмам,
Но бог с њом, с Музом, ја јој све опростих.
Код неког другог она тад одбрза
Ја, очигледно, слабо је угостих.

И торта огромна са пуно свећа
Од јада спласла - а ја пуст, у тузи,
Са суседима горим и од смећа
Тад испих коњак, намењени Музи.

А године - ко с црног списка људе -
Све прошлост узе; зевам блед од једа.
Ко Енглескиња оде, хладне ћуди;
Но, ипак од ње осташе два реда.

И гласе: геније си сумње нема,
Ни краја нема чари, цвећу, слави:
"Још оног чаробног се сећам трена
Кад испред мене - ти се светла јави"1!