Мојим пријатељима - йесницима
Прави је песник онај који кобно живот сконча -
А кобни број му даје пуну меру:
На броју двадесети шест пред пиштољ један крочи,
Други се обеси у "Англетеру".

Па Христос, с тридесетитри, песник беше и каза теби:
"Не убиј!" Убијеш ли - мој си, рече.
Но руке су му заковане да творио не би,
Ни писао, ни мислио о нечем.

Број тридесетиседам припитог ме трезни, како не би -
Кад ево и сад студ ми обли тело:
На овом броју Пушкин пророкова двобој себи
А Мајаковски метну цев на чело.

Но држимо се броја тридесети седам! Бог је опак, 
Јер питао је оштро: или - или...
На овој међи Бајрон, Рембо - свише вечни домак,
А ови сад - прескочише је участили.

Двобоја није било - или одгођен је само,
С тридесети три - распети су, ал не сасвим,
С тридесети седам - без крви, нема крви тамо!
И седост изнад уши код њих касни.

"Да, страх је страх! Од пуцања се вама јежи кожа!"
Психопате, хистерици, полако!
Песници вазда иду петама по бриду ножа -
Урезујући у крв босу душу тако.

На речи "дуговратији" штрчи вишка "ији",
Песника скрати! - закључак је јасан -
И нож у њега! - срећан је о бодежу кад виси. -
Убоден је, јер, био је опасан!

Жалим вас присталице датума и бројки кобних,
Ко жене харемске трпите мучно бреме.
Век животни је увећан - па, можда, и хум гробни
За песнике је померен за неко време.

Дуги врат - мамац је за омчу - тачно је речено,
А груди - мета су за стреле - зато чујте:
Фаталним датумима није бесмрће стечено,
Па живе не пожурујте на вечне путе!