Кроз кости, као гуштер, гмиже замор силни,
А срце - сукоб с главом трезвеном не чини,
И дах не застаје при великој брзини,
И крв ми се не леди на кривини.

Грло се не стеже од љубавнога јада,
Ни нерви нису затегнути ко некада.
Ко конопци под рубљем живци увијени,
Коме ће слава - сведно: њему или мени!

На коњу сам, хе,
Такнеш ме ти -
Ја с коња - буп!
Тек једно не,
Тек једно ни -
Зуцнем, и ћут!

Не пијем воду изворску, јер трну зуби.
За људе. догађаје, времена сад имам
Мој лук с тетивом трулом не знам куд се згуби.
Све стреле сломљене су, залажем пећ њима.

Не напрежем се, нити лецам - него тако...
Не нападам ни разлога кад имам јаког;
Све усијане главе почињем да корим,
О онима што у вир скачу главачке, не зборим.

На коњу сам, хе,
Такнеш ме ти -
Ја с коња - буп!
Тек једно не,
Тек једно ни -
Зуцнем, и ћут!

Неверства, нити разјашњења више нећу.
И нећу чворове да вежем ни да дрешим.
А тупи углови се не морају сећи,
Јер после оштрих, тупи углови су смешни.

Од нежности, ма какве, душа ми не гори,
Нит је ко разувери, нити разговори!
А пошто разум мраче свакојаке смутње,
Не жуљају ме више чизме, нити слутње.

На коњу сам, хе,
Такнеш ме ти -
Ја с коња - буп!
Тек једно не,
Текједнони -
Зуцнем, и ћут!

Ни ране ме не тиште, ожшьци не боле,
Јер завојима стерилним су завијени.
Не сврби било шта, нит трза немир голем
Маштање, мисли, нити питања у мени.

До пола вајар вајаће ме, или целог?
Не желим омчу, ни зрно оловно у чело.
Ко отворени прозор провидан сам цео,
И неприметан ко ланени сиви вео.

На коњу сам, хе,
Такнеш ме ти -
Ја с коња - буп!
Тек једно не,
Тек једно ни -
Зуцнем, и ћут!

Ни камен мудрости потражити не желим,
А ни живота жилу, јер је жен-шен нађен.
Не насрћем, не стремим више, не треперим,
Не надам се да мету погодим кад гађам.

Уморан - са земљином тежом да се борим -
Лежим... Од омче тако већи размак створим.
А срце цима, ко да изван мене сни...
И крећем где је само "не", и само "ни".

На коњу сам, хе,
Такнеш ме ти -
Ја с коња - буп!
Текједно не
Тек једно ни -
Зуцнем, и ћут!