Зашто није све потаман? Није ко пре:
Опет небо ко плавкаста чоја,
Иста шума, и ваздух, и вода, и све...
Само, њега што нема из боја.

Не знам данас коме право дадоше тад
Наше свађе без сна и спокоја.
Али, мени је до њега стало баш сад
Кад се вратио није из боја.

Ћутао је кад не треба, певао фалш,
Што год рекох - он контрирања своја...
Будио се у освит, прекидо ми сан,
Али, јуче га нема из боја.

Није реч о празнини, већ - не знам ни сам:
Сад сам схватио - били смо: он -ја...
Осећам се ко ветрином пригушен плам
Откад дошао није из боја.

Данас букну ко из ропства пролећни хук
Једна обична навика моја:
"Другар, дај цигарету!" - а одговор - мук...
Није дошао јуче - из боја.

Наши мртви ће спречити несрећи ход,
Наши пали су као стражари...
Ко у води - у шуми се огледа свод -
Плаво дрвеће дуби, не мари.

У земуници за оба простора би,
Исти часовник време нам броја...
Сада једноме све. Само, изгледа ми
Да ја дошао нисам из боја.