Била је чиста као зими снег.
Па бисер у кал! Твоје право, иди...
Ал руке ми опече писмо од ње -
У њему болна истина се види.

Ја нисам знао: бол је само маска,
И маскарада свршиће се сад...
Претрпео сам овај пут фијаско
У нади: последњи је ово пад.

И мислим: живети се нема што,
Зла крв кроз моје вене навре, боже!
Ко главу змије стиснух писмо то,
Кад отров издаје ми прете проже.

Агонија и патња - не знам што је!
Сузе ће да ми отре ветар благ,
Увреда неће стићи коње моје,
Мећава неће замести мој траг.

И тако, остављам позади све
Под суморним и сивим овим небом:
Каранфила, љубичица опој свеж
И сузе помешане с мокрим снегом.

Москва не верује сузама... својим -
Ја више нисам приправан за цвил.
А сада журим к двобојима новим,
И као вазда - победа је циљ!