Нек свеће ми се ждију свако вече, И призор лика твога кади дим. Нећу да временом се ране лече Нит заједно да зарастају с њим. Ево, мој мирни сан заменила је драма: Годину унапред - са свим чег би на срцу мом - Понесе она, не знајући сама, И оде бродом, затим авионом. Сад свеће ми се ждију свако вече, И призор лика твога кади дим - Нећу да временом се ране лече Нит заједно да зарастају с њим. У мојој души чиста пустош влада. Што стојите над празном душом том?! Тамо је стих, ил паучина сада А друго што је било отишло је с њом. Сад свеће ми се ждију свако вече, И призор лика твога кади дим - Нећу да временом се ране лече Нит заједно да зарастају с њим. У души ми сви цшъеви без стаза, И ничег у њој нема - можда низ Полудијалога и полуфраза - А остало је Француска, Париз... Сад свеће ми се ждију свако вече, И призор лика твога кади дим - Нећу да временом се ране лече Нит заједно да зарастају с њим.  
© Миливоје Баћовић. Превод, 1998