Ко нож, свитање севну пред очињи вид,
Орози се, ко сезам, отворише сви,
Ми о вуку а стрелци у причи тој -
С реке прозукле узлеће вилиних коњица рој,
Двема рукама започе забава, бој!

Скривши зубе, на стомак полегасмо ми!
Чак и онај што јурну на барјак пре свих -
Вучја склоништа шапама потражи тад;
Онај што би и метку побегао чак -
Лежи немоћан - Једе га мемла и страх.

Да се живот на вукове смеши, не чух ја:
Верни бескрајно - уаба га љубе.
Смрт са лепим и широким кежењем зја,
Има здраве и прејаке зубе.

Вучји осмех пошаљимо злотвору свом,
Још не добише батине џукци.
Али на снегу крвљу тетовираном,
Наш је цртеж: ми више нисмо вуци!

Пузили смо као пси, реп подвивши скроз,
И са чуђењем к небу подизали нос:
Да ли је ово небеске одмазде знак,
Или је помрачење ума, света смак?!
Гвоздени вилини коњици тукли су нас.

Испод оловног дажда крв просусмо сву,
Покорисмо се, спремни да останемо ту!
Снег смо топлим стомацима топили стог.
Ову кланицу започе Човек - не Бог! -
Трк и полет су узроци удеса злог...

Марш од чопора мог, јер сте керови ви -
Да се боримо сами - немате шансе.
Вучји живот је леп, јер смо вукови ми.
Псећа бандо, и смрт вам је псећа, зна се!

Вучји смешак пошаљимо злотвору свом,
Лаж и подлост у корену туци.
Али, на снегу крвљу тетовираном
Наш је цртеж: ми више нисмо вуци!

У шуму! Тамо ће неки претећи бар!
Вуци, у шуму! Убит у трку - тежа је ствар!
Вучје ноге нек буду за вучиће спас!
Преврћем се, док припити стрелци туку нас,
И залутале вукове зовем на сав глас.

На другој обали је ко претече жив.
Ништа не могу сам, зато нисам ни крив:
Њух је ослабио, и отказао вид...
Где сте вукови - шума вас некада кри,
Шта се с мојим жутооким племеном зби?!

Живим. Али сам окружен зверима злим
Које не разумеју вијање вучје. Т
о је далеки род наш, а зову се пси -
Њих смо сматрали пленом до јуче.

Вучјим осмехом смешим се злогвору свом
Трулеж тела мог - ево вам, кучци!
Само, на снегу крвљу тетовираном
Копни шара: ми више нисмо вуци.