...Питао сам те: "Што ви на планину идете?"
А ги си к врху ишла, хрлила на стене.
"И из авиона може се Елбрус видеги"
А ти си се смејала па повела мене.

И отада присном љупкошћу си зрачила
Алпинис гкињо моја, планинарко моја!
Кад си ме први пут из понора извлачила
Осмехивала си се, планинарко моја.

После оних пустих напрслина - зачаран,
Вечеру сам твоју нахвалио;
Ја сам тада добио два кратка шамара
Нисам се увредио - већ сам диванио:

Ах, како си ми блиска, како си ми мазна, мила,
Алпинисткињо моја, планинарко моја!
Кад си ме по напуклинама налазила
Вазда би ме грдила, планинарко моја!

Затим, током свих наших пењања следећих,
Према мени непоправљива сумњивице,
Ти си ме обезбеђивала летећи,
Планинарко гипка, моја узданице!

Како си се туђила и на ме мрачила,
Алпинисткињо моја, планинарко моја!
Увек кад си ме из понора извлачила,
Грдила си ме слатко, планинарко моја.

Вукох се за тобом, а снаге недостаје -
Али, већ сам надомак теби и срећи.
Гле, допузићу с речима: "Драга, доста је!"
Ту се стрмоглавих, но успех рећи:

Ах, како си ми блиска, умиљата, мила
Алпинисткињо моја, планинска си вила.
Једним ужетом сад смо Ја и ти спојени -
За двоје планинара - богом смо створени!