У стиху ћу ситнице само рећ -
На све ја немам пуноправне моћи...
Грех мене заче, како бива већ
У дражи зноја прве брачне ноћи.

Знадох - са земљом кидајући нит -
У мрак и окрутност се душа мрви.
Послужише ми краљеви ко штит,
Понашах се ко прави принц по крви.

Све што пожелех - вазда тако би,
Без штете или губитака иних.
По мачу, школи - моји другови сви
Служише ми - ко круни оци њини.

Не мислећи, говорих много тог,
У ветар бацах речи како хтедох,
За поглавицу сматраше ме свог
Великодостојничка деца редом.

Стражари ноћни плашише се нас,
Ко оспе, нападасмо време бесом.
Узенгијама мучих коња зла,
На кожи спавах, с ножа једох месо.

Знао сам, рећи ће се: "Ти си цар!"
Рођењем, коб ми удари на чело печат.
У коњској опреми уживах ја,
Трпех насиље књижица и речи.

Знах само устима да осмех дам,
Знах крити поглед тајни, зли и горки;
Од дворске луде учих то те знам.
Сад луде нема: "Амин!" Јадни Јорик!

Привилегије, слава, орден, плен -
Били су неприхватљиви за мене.
Мртвога пажа пожалих на трен -
Ја нисам газио изданке зелене.

Ловачку сам заборавио страст.
Замрзех хртове и ловце вичне,
Од рањене дивљачи бежах с коњем ја,
И терах бичем хајкаче, гониче.

Приметих, наше игре сваки дан
На недела су личиле све више.
И водом која тече, ноћу, ван,
Прљавштину сам дневну прао кришом.

Ја прозрех - сваким даном глупљи бех,
Јер домаће превиђао сам сплетке.
Не волех људе те, и њихов век -
Не волех. Ја заволех књиге јетке.

Мом мозгу, ког за знањем гони жуд,
Ко пауку - и мир и крет се даде.
Али, што неоспорно важи свуд,
Од науке и мисли нема вајде.

С другарима се старим стањи нит,
Нит Аријаднина је, дакле, схема.
Над "бити ил не бити?" убијах се жив
Јер то је та - нерешива дилема.

Море зла вечно, вечно пљуска нас.
У њ стреле сипамо ко просо у сито
Да прође варљив одговор и спас
Од питања тог - вештачкога притом.

Зов предака чуо сам кроз тихи хук,
На зов ја кренем, ал ме нешто јело;
Увис ме дизо тешких мисли бук,
А у гроб крила су ми вукла тело.

У крту ме легуру лише дани ти -
Чим она стврдне - распад почне одмах.
Крв пролих ко и они. Ко и сви,
Од освете одустати не могах.

Мој успон пред смрт - у јаму је пад.
Офелија! Не желим смрад и мемлу.
Али убиством сравнах себе сам
С оним, с којим легох у исту земљу.

Ја, Хамлет, презирању силе склон
Са Данском круном збијао сам шале,
Но, како веле, борих се за трон,
И за тај трон ја побих све ривале.

Бунцању личи пљесак генијални!
Смрт попреко на рађање гледа.
Замршен одговор дајемо сви,
А нужно питање се наћи не да.