Мој црни човек у оделу сивом
Официр, настојник и министар је биво...
Мењао је маске попут кловна злога
И ударо у плексус без разлога.

Са осмехом су ломили крила моја
И ропот ми је каткад личио на рик;
Немео сам од немоћи и бола
И само шапутао "Добро да си жив."

Празновер бејах, наиван ко дете,
Па велим: глупост - проћи ће све..
Пробијао сам се у кабинете,
Потом се заклињао: више не!

Драње галамџија ме свуда вреба:
"У Париз тркне ко у Тјумен ми -
Из Русије га протерати треба!..
Но, спори су органи - меродавни!"

Испирали су уста дачом, платом:
Веле да хрпе новца кујем сам!
Све узмите! - и још ћу вама на то
Трособну моју јазбину да дам!

Помагаше ми саветима својим,
Свисока, куцнувши ме по рамену тик,
Песници знани, пријатељи моји:
- Не вреди римовати "крик" са "вик"!

Жила стрпљења у мени је пукла -
Са смрћу тад сам - прешао на "Ти".
Одавно смрт се око мене вукла -
Но, страх је би - од моје промуклости.

У очи погледаћу сваком суду,
Одазваћу се - позове ли ко!
Ја измерих свој живот у секунду
И, како - тако, терет вукох свој!

Разумем шта је лаж, и шта је свето -
Тај закон одавно је мени знан.
Мој пут је један, само један - ето -
И, срећом, мени избор није дан.