Кад након потопа земаљског вода
Међ обале се своје опет сли.
Из пене одлазећег бујног тока
На копно искраде се љубав, и...
У ваздуху се раствори пре рока,
А рока би, богме доста би...

Чудака таквих свет је посве пун
Што пуних груди дишу смесу ту;
Ни награде ни казне не чекају -
И мислећ да је обичан то уздах
Одједном доспевају сви у такт
Исто тако - неуједначеног - даха.

Осећање - баш је као брод:
Дуга пловидба му прија више;
Предсазнање "волим" - значи ход -
Исто ко што "живим" или "дишем"!

И биће одвећ странствовања, скитње:
Јер земља љубави је простран крај!
Витезовима својим ради кушње
Све више јада задаваће, знај:
И одвојеност, растанке и љутње,
дат’ неће мира, одмора ни сна.

Но безумнике нећеш назад свит’
Јер спремни су да плате своју бит
Уз ризик животни и било који -
Да сачавају чудотворни мит,

И невидљиву не искидају нит
                             Што затегнута међу њима стоји.
Пробраних чудака ветар свежи
С ногу обара, из мртвих диже;
Зато, кога љубав не разнежи
Значи - нити живи, нити дише.

Многе љубави које ропци даве
Не дозва зов, ма кол’ко био јак,
Јер празне интриге им рачун праве
А тај се рачун с крвљу меша чак...
Свим што је чудна љубав дошла главе
Крај узглавља нек светли свеће зрак.

Гласови им се сливају у такт
И вечношћу у исти дишу мах
А душе њихове у цвећу роне
На уснама се срета њихов дах -
По брвнима и мостовима чак
И уским раскршћима васионе.

Поља заљубљеним прострећу сва,
Сан и јава нек им буде пој!...
То што дишем, значи - волим ја!
То што волим, значи - живот мој!