Михаилу Шемјакину
Чиме данас да се занесем, да продишем?!
Ваздух пред буром густ - глибав и густ врашки.
Шта да спевам сад, да ослушнем, да опишем?
Птице пророчице поју, све из бајки.

Птица Сирин се кезећи радује -
И из гнезда ме забавља, мами,
Али насупрот - чезне и жалује
Чудни Алконост - душу ми тамни.

Баш ко седам светих жица
Ту зазвуча у свом складу -
Гамајун је оно птица
Која ће да пружи наду.

А на плавом небу звонарама параном
Звоно бакарно, звоно бакарно -
Или радује се, или срдито зја...
Руске куполе злато прекрива, наравно -
Да их чешће примети Господ сам.

Стојим, ко пред вечно загонетним промислом,
Ко пред земљом великом и бајно славном -
Ко пред слано-горко-слатко-прокислом,
Земљом изворишном, ражаном и плавом.

Глиб, боје гвожђурије зарђале,
Гацају до стремена блатњави коњи,
Ал ме тегле попут уснуле државе
Од сна отекле, што слабошћу воњи.

Баш ко скупих луна седам
На мом путу стајат стаде -
Гамајун - ја птицу гледам,
Она ће ми дати наде.

Душу збуњену штетама и траћењем,
Душу истрошену клаћењем -
Истанча ли скроз парче ради тог -
Златним закрпама попуним злаћење -
Да би чешће примећивао Бог.