Ко топуз, лудачки ме сан,
Не штедећи, смлати.
Изгледах нејасно у њем ја.
И ружно, затим -

Да сам издајник и лажов - сним,
И чак да ласкам!
Али не могох никад да мним
Да био бих такав.

Још: стискао сам шаке чак,
И тукао с муком.
Но стисак није био јак -
Већ млитавом руком...

Сан буде нејасан за трен -
Па опет јасан.
Чим очне капке склопим, гле -
Обнови се сан.

Корачам ситно у сну том
Све гредом правом.
Затим трчкарам ситно њом -
Али са стравом...

Пред јаким улизица, јад!
Пред злобним повит блудим!
Изгледао сам себи гад -
Ал’ још се не будим.

Па ја то бунцам! Крик сам свој
Кроз дремеж чуо!
Но, уснио се мени он
А није другом.

Разабрах делић крика свог
Кроз снено стање.
Подерах болно капке стог -
Ал’ с олакшањем.

Одлебде увис сан на трен,
И неста мора.
Да л’ сан је пророчанство пре?
Без одговора.

Ја опрах руке - језе пун
Што кичму дражи.
Но, шта је истина у сну
А шта су лажи?

Па ако је то само сан -
Још онда иде.
Но шта ћу ако снови пак -
Све напред виде.

Да л’ дневне мисли слика сан?
Не, неће бити.
Ал’ чим се сетим оног сна
Од језе киптим.

 
 
 
 

Шта, ако на ломачу доспем?! Јок!
Ни крочит немам снаге к њој.
Срам биће мене, ко у сну,
У ком од страха тонем дну.

Ил’ ако кажу: "Складно пој ко сви,
Док можеш, и без маски!"
Тад схватићу да оно би,
Сан пророчански!