Где год душу гурнем, макар на трен, Куда било да се дрзнем -
Мој пас је са мном, судба - сен, Бол са собом носи свој.
Гађао сам је камењем, Пас неће ни да мрдне,
Већ гледа својим безумљем - Са уста слуз ко гној.

С њоме се гњавим
У очима јадим,
У образу тамним,
У дробу ми грч;
Кад грло занеми,
Живети не умем,
У утроби трнем,
Од песме ни ич.

А можда већ старим?
Џелату ћу поћ’ -
Нек веша, не марим,
И платићу још.

Зарицах се, богом се кунем, Да на Судбину пљунем,
Но жао ми је, гладну - Све моли, дрхти пас.
Одлучих, по могућности, Да дохраним фортуну -
Она, кад је сита, дуго спи - Бежећи од ње, тражићу спас.

И тада ја шетам,
И шврљам и петљам,
Свуда се ломатам,
И зјале тад хватам.
Ал кера ја чувам.
Сам вијем, сам лајем -
На ког хоћу, не хајем
И кад хоћу - нек траје...

Кад године уследе,
Џелату ћу поћ’,
Нек веша ме негде
И платићу још.

Некад у такав пакао Сам своју главу сунем -
Да и Судбина устукне Од страха бледа сва.
Рад храбрости, једном ја У фортуну сипах чашу вина,
Отад без чаше ни дан; А она се прави фина:

Мезе неће ни с длана...
У Њујорк би она
Због крзна од визона,
Уз то брокат и брош...
Кроз обућу прсти,
Са Судбом про крста -
Док се не сврстах
У пјанце и олош.

Кад године уследе,
Џелату ћу поћ’,
Нек веша ме негде
И платићу још.

Без примисли једном дадох њој Да мало више цугне,
Кад крену рођена у бој - Лик изобличи свој.
Простакуша безобразна У коб се преобрати.
С леђа ми скочи на врат, За грло ме ухвати -

Већ под њом се мучим,
У глави ми бучи,
Зеленим од жучи -
Крик почујте мој:
"За шију ме немој!
"За шију ме немој!!
"За шију ме немој!!! -
Умукнуће песме пој."

Ја ћу тебе, Судбо тешка,
Џелату да дам -
О јарбол нек те веша
А платићу ја!