И ја умрећу једном - сви ми једном мремо -
Не бих то чинио сам - нек нож ми зарију кварно:
Јер убијене мазе и у рај прате опепом -
Живе нећу да помињем, покојне чувамо марно.

Усред блата ћу ринути, мада је лепше нахеро пасти -
Раге крадене галопом гонићу - да душа излети,
Ја ћу набрати јабука златних у вртима рајским...
Штета, вртове чувају страже, и метак ти прети.

Коњи стигоше - гледам - пред очима нерајско нешто:
Посна пустара, тотално ништа и бескрајност глупа!
Посред ничега - излита капија беше ко престо,
Покрај капије - капију гледа робијашка група!

Рже средњак у тројци! Ал’ речју га смирујем милно,
Чичке једва му требим и гриву му исплетем онде.
Један старац седокоси с мандалом гњави се силно,
Стење, гунђа, па када не успе да отвори - оде.

Од робијашког људства не чујеш ни јаука јадног,
Само чучне јер колена трну при клечању дугом.
Ту је, браћо, милина од припремног звекета благог!
Све се врати у зачаран круг - распети виси над кругом.

Старац апостол је комесарио, дозиво страже -
Да би с пуштањем почели опет - он некога зовну.
Неко штапом са шрафом о пречагу удари снажно -
Сви су наврли онда у предивну благодат ону.

Старца познах по сузама на образима свелим -
Старац Петар то беше - он апостол - а ја сам кретен!
Смрзлих јабука жбунасти вртови пуни су цели -
Штета, страже су тамо - у чело ћу добити метак.

Да ли превише добра захтевах?! Дај добро нам свима!
Само другова желимо, и жену да одру полети -
Али, време је - неплодних јабука набраћу њима.
Штета, тамо су страже - у чело ћу добити метак.

Свеће се топе, из хладних руку сјају канделабри;
Опет у међувремену, коње у галоп оплетох -
Најнеплоднијих јабука ових, ја тресох, ја набрах;
Али, због тог је мени кроз чело просвирао метак.

 
 
 
 

Галоп нададох брз од тих смрзлих и уклетих пута -
Коњи уздигли главе, ал’ и ја сам згранут до пене.
Рубом бездана, недра ћу јабука, помоћу кнута
Теби донети, јер и из раја - чекала си мене.