Какав је то дом
Увит мраком, тих -
Те на седам он
Ветрова је злих;

Прозор сваки је
Окренут у понор стрм,
А све капије
На бескрајни друм?!

Много уморан, коње испрегох на трен:
Хеј, изађи, помози, да л’ има ко жив ту?
Нико - само је тремом проминула сен
И лешинар се спусти и сузи ми круг.

У дом свраћаш, знаш
Ко у крчму баш;
А људи су такви -
Сваки трећи - враг.

Незван гост ће нос
Да ти разбије.
Иконе, све скроз
Висе накриве.

Поче разговор смутан, необичан чак,
Неко јауче песму уз хармонику још,
Епилептичар, лопужа - луцкаст и млад
Испод столњака кришом покза ми нож.

Ко ће мени рећ’
Какав је то дом?
Што је мрачан већ -
Није л’ кужан он?

Кандило не сја,
Ваздух као тесто,
Или је код вас
Можда живот престо?!

Врата широм отворена, а у души кључ.
Ко је овде домаћин? Ја вина бих с њим...
Чујем: "Види се дуг те отуђио пут
Па заборављаш људе - вечно такви смо ми.

Траву једемо,
Вазда штавеља,
Душе бедне смо -
оприштавили,

Уз вино ко гром
Много се тешили,
Пустошили дом
Тукли се, вешали..."

"Коње измучих, бежећ’ од вукова сам.
Крај ми кажите од светлих кандила жив.
Крај ми кажите какав сам тражио ја -
Где је песме пој а не јаук и патос крив."

"Е, за такав дом
Нисмо чули ми,
Јер у мраку том
Навикли смо сви.

Зли од искона
Увек шаптали
Испод икона
Црни, чађави."

Напустих косо вешаних икона воњ,
Гоних насумце коње1, подигнувши кнут -
Куд су јурили коњи гледао сам то
Како људски се живи где год ме нанесе пут.

Неко пропао,
Неко не допро,
Живот ме тро
Али не сатро.

Можда певати могох
О вама лепше, појаче -
Очи чорније
Бели столњаче!