Волим те сада, и - Нек јавно знају сви. Од твојих зрака "после" или "пре" - не горим; На добро или јад - али те волим сад, Не, прошлост нећу - о будућности не зборим. "Ја волех" - прошла је доб и отужно ко гроб. У нежности сам тад без крила, спутан, сможден. Мада песник над песницима каза: "Волео сам вас: и још љубав можда..." О свелом, остављеном - тако кажу, Ту постоји и самилост и надменост - Ко према краљу ком је отет трон, Прохујалог се нечег у том тражи, И стремња знати где се дену стаменост, И према "волим" - неповерљив тон. Волим те, ево, сад Не дајући ти над. Мој сада траје век Нећу да вене режем. У времену док траје наше сад, Са прошлошћу не живим - Будућност ме не нежи. Горе и воде ћу проћ’ Макар ћу безглав ти доћ’, Са ланцима и теговима око нога’ - Ал само не приморавај ме то, Кад кажем "волим те" и "волећу" да додам. У "Волећу" горчине има врашке, Црвоточина или потпис лажиран, Теснац за узмак, затреба ли кад, И отров безбојан на данцу чаше, И шамар садашњости, манир блазиран, - И сумња у то да је волим сад. Француски језик је знан - свим је временима ткан. У будућем је једно, прошлом друга мера. За срамни стубац закован сам ја Јер зове ме на двобој језичка баријера. У језицима, ах - Те разлике су крах! Потражићемо излаз удвоје - и наћи! У сложеним временима те волим чак! - У будућем, и прошлом садашњем - значи.
© Миливоје Баћовић. Превод, 2016