Волим те сада, и -
Нек јавно знају сви.
Од твојих зрака "после" или "пре" - не горим;
На добро или јад - али те волим сад,
Не, прошлост нећу - о будућности не зборим.

"Ја волех" - прошла је доб
и отужно ко гроб.
У нежности сам тад без крила, спутан, сможден.
Мада песник над песницима каза:
"Волео сам вас: и још љубав можда..."

О свелом, остављеном - тако кажу,
Ту постоји и самилост и надменост -
Ко према краљу ком је отет трон,
Прохујалог се нечег у том тражи,
И стремња знати где се дену стаменост,
И према "волим" - неповерљив тон.

Волим те, ево, сад
Не дајући ти над.
Мој сада траје век Нећу да вене режем.
У времену док траје наше сад,
Са прошлошћу не живим - Будућност ме не нежи.

Горе и воде ћу проћ’
Макар ћу безглав ти доћ’,
Са ланцима и теговима око нога’ -
Ал само не приморавај ме то,
Кад кажем "волим те" и "волећу" да додам.

У "Волећу" горчине има врашке,
Црвоточина или потпис лажиран,
Теснац за узмак, затреба ли кад,
И отров безбојан на данцу чаше,
И шамар садашњости, манир блазиран, -
И сумња у то да је волим сад.

Француски језик је знан -
свим је временима ткан.
У будућем је једно, прошлом друга мера.
За срамни стубац закован сам ја
Јер зове ме на двобој језичка баријера.

У језицима, ах -
Те разлике су крах!
Потражићемо излаз удвоје - и наћи!
У сложеним временима те волим чак! -
У будућем, и прошлом садашњем - значи.