Због неспоразума заглавили смо он и ја:
Њега је укопала проневера, мене - Ксенија.
Међу нама беше љубав, али смо се растали;
Пуно је викала па смо се мало потукли.

А онда нас је заскочила ЧеКа
И постали смо обојица ЗеКа -
ЗеКа Васиљов и Петров ЗеКа.

А у логору - не живот него страва,
Најгори наши снови постали су јава.
Мсђ логорашима разна страшна дешавања
И према нама сумњива приближавања.

А управу за све баш брига јака -
За њих ми смо обични ЗеКа -
ЗеКа Васиљов и Петров ЗеКа.

И тако решисмо да морамо побећи -
Иначе срамну судбину нећемо избећи.
Сваки дан млате нас логораши тешко,
Само нас лекар брани - а тај је пешко.

И тако смо решили: бекство нас чека
Ал’ дотад смо само обични ЗеКа
ЗеКа Васиљов и Петров ЗеКа.

Четири године смо бекство припремали,
Три гоне хране смо сачували, спремили,
И још је за нас измолио "оченаш"
Jедан страшно симпатичан логораш.

А онда побегосмо, у руци рука;
Пљескали су нашој смелости ЗеКа -
ЗеКа Петрову, Васиљову ЗеКа.

А после смо лутали тундром ко сирочићи,
Не путевима - стазама морали смо ићи.
А куд смо ишли - у правцу Москве ил’ Монголије -
Он није имао појма, а ја још мање.

Ја рекох: на запад, где је река.
Ал’ беше касно - стиже нас ЧеКа -
ЗеКа Петрова, Васиљова ЗеКа.

На крају чуемо за нашег пуковника -
Ухватио, тобож, два криминалца велика.
Дадоше му два ордена и гомилу новца,
А он, срећан, разбио нам њушке од свег срца.

Тек, добисмо продужење рока,
И тако оба остасмо ЗеКа -
ЗеКа Васиљов и Петров ЗеКа.