У ресторану, на зиду, ту и тамо -
"Три медведа", "Пали витезови"...
За jедним столом видех капетана.
"Могу ли?" - питам. Каже: "Изволи!

Запали!" - "Извините, ’Казбек’ не пушим".
"Добро, пиј са мном... Хеј! дај две чаше!
Ех, док донесу... Пиј, коме говорим!
Живео, мали!" - "У здравље ваше!"

"Па лепо - гласом ће пијаним, танким -
Вотку, види се, умеш да пијеш.
А да ли си изблиза видео тенк, и
Да ли си некад иш’о на јуриш?

Четрес треће под Курском сам био -
Шта сам све у рату видео!
Много сам за собом оставио -
Само да би ти у миру живео!"

Пио jе, вик’о, пит’о ме за оца,
Псовао је као кочијаш.
"Живот сам дао за тебе, подлаца,
А ти свој живот упропаштаваш!

Како би било да ти дају пушку?!" -
Седао сам као под баражном ватром.
"А ти овде љуштиш са мном вотку!..".
Беше ми скоро као њему под Курском.

Пио jе све више, обнављао ране,
И тек на самом крају разговора
Увредих га, рекавши: "Знаш, капетане,
Никад ти нећеш стићи до мајора!..."