Пале ми свеће сад свако вече
И твоју слику обавија дим.
Ja нећу да знам да време лечи
И да баш све пролази са њим.

Нема ми спаса од празнине у души
Jер све што сам носио у њој
Она je пустила да су сруши -
Отишла на лет за Париз свој.

Пале ми свеће сад свако вече,
И твоју слику обавија дим.
Ja нећу да знам да време лечи
И да баш све пролази са њим.

У моjoj души је пустиња пуста -
Шта стоjите над мојом пустом душом!
У њoj одломци песме и паучина густа,
Све друго она је однела са собом.

Сада ми свеће пали вече
И твоју слику обавија дим.
Ja нећу да знам да време лечи
И да баш све пролази са њим.

У моjoj души су циљеви без пута,
У њoj су сада само старе ствари,
Стари разговори по сто пута
А остало je - Француска, Париз...

И нека ми свеће пали вече,
Нек’ твоју слику обавија дим,
Ја нећу да знам да време лечи
И да баш све пролази са њим.