Четири године већ гусари наш брод,
Заставу нам не избледеху битке и буре,
Научили смо се да крпимо једро
И својим гелима запушујемо рупе.

Jури нас цела флота сигурно,
И ветра нема - баш немамо среће!
Ал’ наш капетан говори мирно:
"Jош није вече, још није вече".

Адмиралска фрегата се окреће постранце,
Ватра и дим из њених топова кад сукну!
Плотун одговор им шаљемо насумице -
На оном броду метеж, пожар букну.

Беше и горе па смо се извукли.
Ал’ сада нам у потпалубљу тече.
А наш капетан опет мирно вели:
"Још није вече, још није вече".

Могу нас само на дурбине гледати
У ватри и диму љуте ко ђаволе,
Ал’ никад пас они неће видети
Приковане за весла на бродове!

У неравној бици брод се нагиње наш,
И смрт ти у очи гледа, човече!
Ал’ виче нам капетан: "На абордаж!
Jош није вече, још није вече!"

Сви којим су драги живот и слобода
За беспоштедну борбу нека се спремају!
А пацови нека побегну са брода
У љутој бици да нам не сметају.

Пацови рекоше - нека нас чува Бог
И поскакаше, бежећи од картече.
А ми до фрегате стадосмо бок уз бок -
Још није вече, још није вече!

Лице у лице, нож у нож, очи у очи -
Да непријатељ нама рибе не нахрани -
Ко с колтом, ко с ножем, ко плачући -
Напуштали смо брод изрешетани.

Али не, неће га послати на дно -
Сам океан у помоћ нам креће -
Јер океан, брод и ми смо једно,
И добро каже капетан: још није вече!