Морам грохотом да се насмејем:
Све je као у кривим огледалима -
Куке носеве, до ушију церек -
Као на веселим карневалима.

И мене опкољавају изненада -
Хватају ме, не оклевајућ ни часка.
Од мог обичног лица сви су, изгледа,
Помислили да je у питању маска.

Петарде, смех... Ал’ погрешно je нешто
И маске ме засипају прекорима.
Вичу да играм страшно невешто
И газим по ногама партнерима.

Шта сад да радим - у бег да се дам
Или да останем и плешем с њима?
Под маскама звери ипак се надам
Да и обичних људских лица има.

Овде су сви под маскама, перикама -
Лица из бајки, ту je литература...
Moj сусед слева представља харлекина,
Други je џелат, а сваки трећи - луда.

Једни се маском оправдавају,
Други се скривају од јавности,
А неки више ни не разликују
Своја лица од маски вечитих.

Улазим у тaj хоровод са смехом
Ал’ неке сумње ме ипак плаше:
Шта ако се маска џелата неком
Допадне, па je и не скине више?

Харлекин можда остане тужан,
Опчињен својим сетним изразом.
Шта ако луда свој изглед ружан
Грешком остави на лицу нормалном?

 
 
 
 

 
 
 
 

 
 
 
 

Како ту добро лице не превидети,
Како поштеног познати сигурно?
Свако је свикао маску стављати
Да испод ње лице буде му мирно.

У тајну маски ипак сам проникао,
Знам да ме овај закључак не вара:
Маске равнодушја код многих су само
Заштита од пљувања и од шамара.