Дуж урвине, над понором, по самоме рубу Своје коње бичем шибам, гоним, терам... Ваздуха ми мало: пијем ветар, гутам маглу - Осећам са смртним усхитом да пропадам... Сачекајте, коњи, боље је успорити - Не дајте се бичем натерати! Али допали су ми коњи хировити: Нисам доживео, нећу ни допевати! Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим - Барем на тренутак још на рубу ћу да стојим. Пропашћу - ко перце однеће ме ураган, Одвући ће ме по снегу галопом у ништа. Коњи моји, пређите на корак полаган - Продужите ми пут до последњег уточишта! Сачекајте, коњи, боље је успорити - Бич, камџију немојте слушати! Али допали су ми коњи хировити - Нисам доживео, нећу ни допевати! Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим - Барем на тренутак још па рубу ћу да стојим. Стигосмо: у госте Богу нема закашњења - Ал’ откуд да тако злобно певају анђели?! Ил’ се то звоно заценило од звоњења, Ил’ то ја псујем коње што су тако јурили? Сачекајте, коњи, боље је успорити - Застаните мало - бар на један дан. Али допали су ми коњи хировити... Ако не доживех - барем да допевам! Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим, Барем на тренутак још на рубу ћу да стојим...
© Андриј Лаврик. Превод, 1997