Дуж урвине, над понором, по самоме рубу
Своје коње бичем шибам, гоним, терам...
Ваздуха ми мало: пијем ветар, гутам маглу -
Осећам са смртним усхитом да пропадам...

Сачекајте, коњи, боље је успорити -
Не дајте се бичем натерати!
Али допали су ми коњи хировити:
Нисам доживео, нећу ни допевати!

Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим -
Барем на тренутак још на рубу ћу да стојим.

Пропашћу - ко перце однеће ме ураган,
Одвући ће ме по снегу галопом у ништа.
Коњи моји, пређите на корак полаган -
Продужите ми пут до последњег уточишта!

Сачекајте, коњи, боље је успорити -
Бич, камџију немојте слушати!
Али допали су ми коњи хировити -
Нисам доживео, нећу ни допевати!

Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим -
Барем на тренутак још па рубу ћу да стојим.

Стигосмо: у госте Богу нема закашњења -
Ал’ откуд да тако злобно певају анђели?!
Ил’ се то звоно заценило од звоњења,
Ил’ то ја псујем коње што су тако јурили?

Сачекајте, коњи, боље је успорити -
Застаните мало - бар на један дан.
Али допали су ми коњи хировити...
Ако не доживех - барем да допевам!

Коње ћу да напојим, песму ћу да довршим,
Барем на тренутак још на рубу ћу да стојим...