Мостови изгореше, реке непрегазне,
Гурање, тесноћа - све глава за главом.
И затворене су све капије излазне,
И пут je само један - за гомилом.

Са спареним коњима, свиклим на запрегу,
Како je тесан свет пружајући доказ,
Гомила иде по затвореном кругу,
И круг je велик, и померен путоказ.

Под кишу пала, растекла се палета,
Коњ се из галопа у чудан корак дао,
Нема тона ни ритма, мириса ни цвета,
И кисеоник je из ваздуха нестао.

И неће прекинути то наше кружење
Ничије безумље нити надахнуће.
А да ли je то уопште вечно кретање,
Пут вечног напретка - или пут у беспуће?