Већ дуго само олује вриска,
И док се спојити покушавају
Распарани шавови песка -
Ја посматрам одсутно, са висина,
Како таласи главе разбијају.

И ја саосећам са њима лако
Ал’ држим се од свега далеко.

Слушам хропац и смртне јауке,
И јарост што нису успели:
Како не: пуни вере и снаге,
Из залета пробивши препреке,
Пред самим циљем су поклекли.

И ја саосећам са њима лако,
Ал’ држим се од свега далеко.

 
 
 
 
 

 
 

А ветри опет океан дижу...
И ипак, скрше се ветри на стени -
Не вреди што се таласи нижу.
Ко коњи у пени што бесно ржу
И падају ногу подсечених.

И саосећају са њима лако,
Ал’ држе се од свега далеко.

И ја ћу брзо на ред доћи.
У души мрачно предосећање:
Није ли подвиг ван моје моћи?
Ни ја препреку нећу проћи
И разбићу се о камење.

И саосећаће са мном лако,
Ал’ држаће се од свега далеко.

И тако многи, вековима,
На обали седе и гледају.
И пред равнодушним погледима
Други, на камење, пред њима
Падају и главе разбијају.

А они ће саосећати лако
И држаће се од свега далеко.