У сени превоја, где хриди ветрима нису препрека, На таквим висинама где још нико није стигао, Живела je срећно и весело планинска јека, И одазивала се ако би човек повикао. Кад самоћа као грудва залегне у грло, И пригушен јаук једва чујно у понор пада, Тада позив за помоћ јека прихвати журно, Појача - и хитро где треба однесе и преда. Неко - сигурно не људи - бесом опијени, Неми за топот и буку што су je правили, Дошли су да узму глас живој стени - И јеку су везали и уста joj запушили. Сву ноћ су крваво, неуморно јеку мучили, Газили су je да нико не чује и не види. A yjyтpy су утихлу планинску јеку стрељали - И бризнуше парчад, ко сузе од рањених хриди...
© Андриј Лаврик. Превод, 1997