У сени превоја, где хриди ветрима нису препрека,
На таквим висинама где још нико није стигао,
Живела je срећно и весело планинска јека,
И одазивала се ако би човек повикао.

Кад самоћа као грудва залегне у грло,
И пригушен јаук једва чујно у понор пада,
Тада позив за помоћ јека прихвати журно,
Појача - и хитро где треба однесе и преда.

Неко - сигурно не људи - бесом опијени,
Неми за топот и буку што су je правили,
Дошли су да узму глас живој стени -
И јеку су везали и уста joj запушили.

Сву ноћ су крваво, неуморно јеку мучили,
Газили су je да нико не чује и не види.
A yjyтpy су утихлу планинску јеку стрељали -
И бризнуше парчад, ко сузе од рањених хриди...