Пијан помало
Бејах цар шуме.
Неуморно сам
И весело певао.

А певао сам
Баш песме добре:
"Како волех вас
Очи чорније..."

А коњи су се саплитали,
јурили, каскали,
И блато испод копита
летело ми је у лице.

Али ја ћу прогутати
пљувачку заједно са блатом
Испраћу грло ракијом -
и опет запевати:

"Очи чорније!
Како волех вас.."
Али - потроших
Целу залиху.

Стресао сам главом
Да се растрезним
Где сам - погледао -
И чак звизнуо:

Испред мене - непропусни зид шуме,
Коњи стрижу ушима и узмичу.
Ни чистине ни светла - црно ко у рогу,
Игле ме пробадају до костију.

Коњу рукуничару -
Спашавај, брате!
Куда ћеш, рођени,
Зашто узмичеш?

Киша као отров с грана -
Мирише на зло.
Мом се припрежњаку вук
У слабине зарио.

Ех, пијана будало, куд си гледао!
Смрт је дошла по мене и нема ми спаса.
Из мог шпила су украли карту
И то ону карту без које сам готов!

Вичем вуковима:
"Ђаво вас однео!.."
А коње засад
Подбада страх.

Машем бичем,
Шибам усукане
И урлам притом
"Очи чорније!..."

Фркање, топот, звека и дивља тутњава,
Прапорци звекећу на луку.
Ах ви, коњи моји, упропастићу вас -
Спашавајте, пријатељи; спашавајте, ђаволи!

...У том бекству
Сасвим сам се отрезнио.
Уз стрмину смо
На самим осовинама.

У пени смо сви,
Зној тече низ нас.
Повратисмо дах.
Повратисмо глас.

Полумртвим коњима,
што ме нису изневерили,
Поклонио сам се до копита,
до саме земље.

Бацио сам своје прње
с кола и повео коње...
Нека их бог чува што
сам остао жив!