Какав дом је то,
Утонуо у мрак,
Трошан и промајом
Продуван сав?

Прозори му сви
Гледају у јарак,
Капија и врата
На блатњаву цесту?

Мртав сам уморан, ал’ прво коње распрегох.
Еј, има ли кога; де, помози ми!
Никог - само нечија сенка у вратима,
А лешинар се спустио и сузио кругове.

У дом тај кад уђеш -
Ко крчма, ко свињац!
А људи су ту
Све лупеж и подлац.

Гле, незвани гост! -
Намрштили се.
И слике на зиду
Искошене све.

Ту се води нејасан, сумњив разговор
Неко је стењао песму и мучио гитару,
А епилептични момчић - будала и лопов -
Крадом ми је испод стола нож показао.

Ко ће ми рећи -
Какав је ово дом?
Зашто је у мраку
Као барака за окужене?

Кандила се угасила,
Ваздух се излио
Зар се код вас заборавило
Како се живи?

Врата су вам отворена, а душе под катанцем.
Ко је ту домаћин? - да понуди вином.
А у одговор: "Види се да си дуго био одсутан,
Заборавио си људе - ми одувек овако живимо!

Траву пасемо -
Век на чорби од киселице.
Душе су нам укисељене
И оприштављене.

И још смо се вином
Много тешили,
Рушили свој дом,
Тукли се, вешали".

"Коњи су ми преморени - бежах од вукова.
Покажите ми крај где има светла од кандила,
Покажите ми место које сам тражио -
Где певају а не стењу, где под није прљав".

"За такве домове
Ми нисмо ни чули.
На живот у мраку
Смо се навикли.

Од памтивека
У беди и шапату,
Под иконама
У црној чађи".

И из смрада где косо висе слике
Спашавао сам главу одбацивши бич,
Куда су коњи ишли, куд су ме водиле очи,
И где људи живе, и где живе као људи.

...Колико је воде
отада протекло!
Живот ме је бацао -
никуд нисам стигао.

Можда нисам како
треба о вама певао -
Очи чорније,
очи страстније?!