Живим у најбољем од светова1,
И нема бољег, кажем свима,
Кревета од земље, неба - крова,
Зидова шуме и гроба - рова -
Мравци ми гмижу по леђима.

Ал’ добро ми је!
Баш ми је лепо бити ту -
У рову, на самом дну -
Закопан у тишину.

Сунце ме греје - не треба дрва -
Слободно дођи, драги госте!
Незгодно само због лошег крова,
Јер у том најбољем од светова
Нешто су кише много честе.

Ал’ добро ми је!
Ако сумњаш - ти наврати,
Седи доле, лепо ћути,
И на зло ми ту не слути.

Не могу да замислим стварност лепшу -
Тако ми је лепо у овој!
У последњој сам рупи на каишу,
Капут ми стоји као на лешу,
И око главе ми је повој.

Ал’ добро ми је!
Од досаде ја не зевам,
И кавгу не заподевам.
Боље не смем ни да сневам -
Слушајте ме како певам!