Није смак света та силна бука
И није никаква природна несрећа:
Посвађала се три велика глупака -
Који од њих је будала највећа.

Први је викао: "Ја сам физички глуп,
Глуп сам ко да сам на главу пао!
У мојим годинама ни умњак зуб
Још увек ми није израстао!"

Нису хтели да чују те приче пусте -
Па ни мудар се неће тиме хвалити:
"Ух, можеш мислити, зуб му не расте -
Све друго ти расте; зашто се жалити?"

Све чачкајући прљаве уши своје
Рећи ће други: "Шта се разгаламисте!
Ја - све што видим, видим другачије
Него што оно у ствари јесте!"

"А чиме је овај наш’о да се хвали? -
Недостатком поколења читавог!
А осим тога, ако се лоше види -
То доказ је само вида слабог".

Трећи је био примитиван и груб,
Косу је чупао ради бољег дојма:
"Ја сам једини овде истински глуп,
И просто ниочему немам појма!"

У свађи им дани, месеци прођоше -
Никако да реше ту свађу љуту.
И три велика глупака пођоше
Глупавим кораком по свом глупом путу.

И наиђоше, све се свађајући,
На искотрљано буре поред цесте
У којем је седео мудрац највећи -
Мудраци воле сами да седе.

Чим их је видео он рече гласно:
"Знам већ о вама и ко сте и шта сте
И само ми једно није јасно -
Шта ће вам све то, луде првокласне!

Зар можда немате шта да једете,
Или сте се у пијанству побили?
Што морате још глупљи да будете -
Боље останите какви сте били.

Само се не свађајте толико о том
Ко је највећи - и све лепо биће.
Прво о свему размислите, а потом
У миру и слози опет дођите".

И он се завуче у свој стан од дасака -
Страшно мудар, сед и помало хром...
И одоше три велика глупака -
Глуп, још глупљи и глупав ко сом.

И одлазећи, вртели су главама:
"Остарио мудрац! Нема више сумње -
Свет почива на нама, будалама;
Требало је да нам ода поштовање!"

Од свега што рече послушаће једно:
Доћи ће му опет - тог се неће спасти!
А њему би можда било то свеједно -
Да те три будале не беху на власти...

Крај те приче да се лако наслутити -
Мудрац неће више бити у бурету,
У самицу ће мудраца упутити -
Кад је тако паметан - нека буде ту!