Страшан сан, чудан по свему
Посетио ме је.
Нејасно сам изгледао у њему
И језиво.

У сну сам лагао, издавао
И додворавао се...
Никада нисам ни слутио
Да сам такав.

И још сам стезао шаке
За ударац.
Ал тукао сам одозго надоле
А не право.

Сан се губио, али се опет
Појављивао.
Чим бих затворио очи он се
Обнављао.

И нисам ишао широким кораком
Него ситним.
Ниједном нисам ход променио -
Каскао сам и плашио се.

Пред силним сам се сагињао,
Пред злим уклањао...
И самог себе сам мрзео
Али се нисам пробудио.

У бунилу сам стењање
Чуо кроз сан.
Ал није стењао неко други
Већ ја сам.

Пренуо сам се, и још сам чуо
Део јаука.
И подигао капке с муком
Али и олакшањем.

И сан је залебдео преда мном
И распршио се.
Шта ћу с тим сном? Остало
Ми је питање.

Умио сам руке, сан кроз кичму -
Ледени трнци.
Шта беше лаж у сну, шта
Беше истина?

Ако је тај сан - само сан -
Још имам среће.
Али шта ако покаже дан
Да је предсказање?

Да није одраз мисли мојих?
Не, немогуће!
Ал чим се сетим, опет -
Сав се стресем.

Рећи ће после: "Он је све то
Видео, знао!.."
Осећаћу се гадно, као у сну
У ком сам издао.

Онда - у воду! Али шта ако ни за то
Немам снаге?!
Биће ме стид, као у сну
У ком сам се плашио.

Ал рећи ће ми: "Певај унисоно
И то из свег гласа!..."
И ја ћу схватити да је то
Подобан сан.