Мој црни човек у оделу сивом -
Био је министар, официр и домар -
Мењао је маске лако, руком левом,
А десном наносио нагло удар добар.

И са осмехом су ми ломили крила
Јасно ми доказујући да сам крив.
А ја сам немео од немоћи и бола
Захвалан и зато што остао сам жив.

А био сам глуп и наиван ко дете,
Мислио сам - бар још дају да се дише...
Чак сам се пробијао у кабинете
И зарицао се: "Нећу никад више!"

А око мене викаху све гласније:
"Тај иде за Париз као ми до пијаце!
Требало би га избацити из Русије,
Треба хуљу шутнути преко границе!"

Говорило се да имам две плате,
Пара ко блата и викендицу своју.
Све ћу вам дати - узмите без доплате
Ту велику, трособну, ћелију моју.

И давали су ми корисне савете -
Са висина гледајући како се мучим -
Пријатељи моји - чувене поете:
"Немој више да римујеш трчим - штрчим".

И пукла је у мени стрпљења жила
И ја сам са смрћу прешао на "ти".
Дуго је око мене она кружила
Плашећи се само моје грлатости.

Од суда се ја никад нисам крио:
Када ме позову - доћи ћу на време.
До секунде сам свој живот измерио
И како-тако носио своје бреме.

Ал’ добро знам шта је лажно, а шта свето -
Ни себе ни друге нисам варао.
Мој пут је само један, ето,
Ја избора, на срећу, нисам имао.