Засвирај, гитаро, раствор’те се стене!
Нећу век слободе у сну зле фортуне.
Пререж’те ми грло, пресеците вене,
Али ми сребрне не тргајте струне.

Умрећу у земљу заривен у паду.
Ко би штитио мојих дана буне?
Чупају ми срце, душу ломе, краду.
Не дам сребрне да кидају струне.

Гитару однеше, однеше слободу.
“Свлачи, гаде!” - вичем, дерем се и кунем.
“У блато ме живо баците, у воду
Али ми сребрне не кидајте струне!”

Ви хоћете, можда, да не видим, шта ли,
Дане сунчане ни ноћи безлуне.
Убили ми душу и жеље покрали,
А сад и сребрне кидате ми струне.