Ево, у узбуни сви заборавили:
Или jе празник или,
Ко у старо доба, прикрада се
чума.
Заглушују лиру,
Звон иде по миру, -
Може бит’ да је звонар сишао
с ума.

За том погребном узбуном прошуми
Страх што леди срце момку и девоjци
Сјежисмо се
под ногама чуми,
Пут уступајући гробљима и војсци.

Не, из звонара не звони паника! -
Видљиво је са звоника
Како судбина
путокази
И црне се угла
Тамо где је била џунгла
Тамо где чизма
хлеб гази.

Излаз је један бедном и богатом -
Смрт. То је сами бесмртни анатом.
Сви ми у овом
једнаки смо рату.
Можда се привићи теже - Азијату.

Не, у сну је све то,
А блиско је, где то -
Запах, тињање, црни дим
и гар.
Када се стиња
Та гола пустиња,
Од ужаса поседео
звонар.

Зове нас на празник све пустиња врела
Да се напијемо ватре и пепела,
Да с једнооким играмо киклопом
И за свемирским чезнемо потопом.

 
 
 
 
 
 
 
 

Звони, звонару, буди полуснене!
Опомени брижне и заљубљене
У свету где су спаљене и сене,
Добро је за мртве и још нерођене.